Međunarodni dan privatnih detektiva: Istorija privatnih detektiva

Međunarodni dan privatnih detektiva je 24. jul, koji je takođe i rođendan Ežena Fransoa Vidoka (Eugene Francois Vidocq), koji je priznat kao prvi privatni detektiv. Godine 1833. Ežen Fransoa Vidok, francuski bivši kriminalac, osnovao je jednu od prvih privatnih detektivskih agencija, Le bureau des renseignments (Obveštajna služba) gde je nadgledao rad drugih detektiva, mnogih bivših kriminalaca kao što je on. On je zaslužan za uvođenje evidencije, kriminologije i balistike u krivičnu istragu.

Sa Vidokom je rođena i profesija privatni detektiv. Kako je industrija evoluirala, klijenti su često angažovali privatne detektivske agencije da deluju u kapacitetima za sprovođenje zakona, posebno u stvarima za koje nisu bili opremljeni ili voljni da urade zvanične državne bezbednosne službe. To je dovelo do toga da su detektivske agencije ponekad delovale kao privatna policija i pomagale kompanijama u radnim sporovima.

Nacionalna detektivska agencija Pinkerton

Alan Pinkerton (Allan Pinkerton) je rođen u Glazgovu, u Škotskoj, 25. avgusta 1819. godine, a emigrirao je u Sjedinjene Države 1842. gde je osnovao radnju za proizvodnju buradi blizu Čikaga. Kao abolicionista, postavio je svoju radnju da bude i stanica za robove koji beže preko „podzemne železnice“ za slobodu u severnim državama. Nakon što je njegov rad pomogao da se razbije falsifikovani lanac, šerif okruga Kuk ponudio je Pinkertonu posao detektiva u Čikagu. U roku od nekoliko godina odradio je više hapšenja zbog provala i ubistava nego bilo koji drugi policajac u odeljenju. Takođe je stekao reputaciju da je neustrašiv, da ima gvozdeni integritet i sposobnost da brzo „čita“ ljude.

Pinkertonova operativna etika

Godine 1850., Allan Pinkerton je osnovao Pinkerton Nacionalnu detektivsku agenciju u 151 Petoj aveniji u srcu Čikaga. U eri u kojoj se mnogo pripadnika policije otvoreno družilo sa kriminalcima koji dele svoje nezakonite zarade, Pinkerton se istakao obećavajući da njegovi agenti ne samo da će davati rezultate u radu, već će uvek delovati sa najvišom etikom. On je obećao i držao se principa:

•    Ne primajte mito,
•    Nikada ne pravite kompromise sa kriminalcima,
•    Partner sa lokalnim agencijama za sprovođenje zakona, kada je to potrebno,
•    Odbijte brakorazvodne slučajeve,
•    Odbijte novac od nagrade (njegovi detektivi su bilo dobro plaćeni)
•    Nikada ne povećavajte naknade bez prethodnog znanja klijenta, i
•    Informišite klijente redovno o radu na slučaju.

Neverovatno je koliko se gore navedenih etičkih standarda danas odražavaju u mnogim standardima javnih ustanova (kao što su redovno obaveštavanje klijenata, partnerstvo sa organima za sprovođenje zakona i podizanje naknada samo uz znanje klijenata). Takođe je interesantno kako su Pinkertonovi detektivi odbili da rade brakorazvodne slučajeve s obzirom da su danas mnogi privatni detektivi specijalizovani za bračne istrage.

Osim što je bio izvanredan detektiv, Pinkerton je bio i glavni promoter svoje detektivske agencije. Pobrinuo se da vesti o uspesima njegovih privatnih detektiva u hvatanju ubica i lopova postanu novinske priče. Takođe je napravio logo, oko okruženo rečima „Mi nikada ne spavamo“, moto njegove agencije, i objavio ga u časopisima, novinama, bilbordima, pa čak i na posterima.

Godine 1856. Pinkerton je angažovao Kejt Vorn (Kate Warne) kao svoju prvu žensku detektivku, što je u to vreme bilo veoma neobično. Prema sajtu Pinkerton, policijske službe nisu angažovale žene da se pridruže svojim redovima do 1891. godine, niti su unapređene u istražitelje do 1903.

Kejt Vorn: Prva privatna detektivka u SAD

Malo je poznatih biografskih podataka o Kejt Vorn (Kate Warne), iako neki izvori tvrde da je rođena 1833. godine u Njujorku i da je bila udovica bez dece. Allan Pinkerton ju je opisao kao vitku ženu smeđe kose koja se 1856. godine javila na oglas za detektive u Nacionalnoj detektivskoj agenciji Pinkerton. Pinkerton je pretpostavio da je bila tamo da se raspita o činovničkom poslu. Kasnije je rekao da je zahtevala da bude privatni detektiv i da ju je na kraju angažovao za tu ulogu 23. avgusta 1856. Do 1860. Pinkerton je angažovao još nekoliko žena za detektiva, nazivajući ih svojim „Ženskim detektivskim biroom“ koji je nadgledao Varne.

Lin H. Levi, vlasnica i direktorka detektivske agencije L.H. Levi Investigations, Inc., u Baltimoru - SAD, trenutno piše knjigu o deset žena privatnih detektiva, uključujući Kejt Vorn. U svom istraživanju, Levi je prekopala 72 kutije u Pinkerton arhivi u Kongresnoj biblioteci, ali zbog požara u Pinkertonovim kancelarijama godinama ranije (verovatno rezultat požara u Čikagu 1871.), bilo je vrlo malo informacija o agenciji. 1850-ih godina.

U svom daljem istraživanju Kejt Vorn, Levi je rekla: „Pročitala sam svaku objavljenu knjigu o Pinkertonu i bilo je dovoljno informacija da dobijem celo poglavlje o Kejt. I to i nekoliko njenih crteža i neke fotografije za koje su verovali da su njene, ali mi zapravo ne znamo. Ona je rođena u Njujorku i pokušavao sam da saznam sve što mogu od tamošnjih izvora. Nisu sigurni ni da je to njeno prezime. Sve dok nije ušla u Pinkertonovu kancelariju, o njoj je pisalo vrlo malo.

Vornin najpoznatiji slučaj

Godine 1861. Kejt Vorn je pomogla da se spreči pokušaj ubistva novoizabranog predsednika SAD Abrahama Linkolna na njegovom putovanju u Vašington na inauguraciju. Prema članku Centralne obaveštajne agencije (CIA) „Spašavanje gospodina Linkolna“, Vorn je bila sa još četiri operativca iz agencije u Baltimor gde je Pinkerton čuo da postiji plan za ubistvo Linkolna. Prema drugim izvorima, ona je pomogla u koordinaciji operativaca, kao i u osmišljavanju strategije za bezbedno prebacivanje Linkolna iz Baltimora u Vašington. Neki pripisuju njen rad kao prethodnika Tajnoj službi Amerike.

Veza Vornove i Pinkertona

Godine 1868. Kejt se razbolela, a Pinkerton je ostao pored nje, negujući je, sve dok nije umrla. Neki kažu da je bolovala od upale pluća i da je njena smrt bila iznenadna, drugi izvori kažu da je to bila dugotrajna, bolna bolest koja je nepoznata.

Pinkerton ju je sahranio na svojoj porodičnoj parceli na groblju Grejslend u Čikagu, sa mestom pored nje rezervisanim za njega kada bude umro. U svom testamentu decenijama kasnije, napisao je da Kejtina parcela nikada ne bude prodata. Oni su do danas ostali sahranjeni jedno pored drugog.

Privatni detektivi danas  

Do 1920-ih, zbog rasta srednje klase u Americi, zanimanje privatni detektiv je postalo poznatije prosečnom građaninu. Od tada industrija detektivskih agencija i privatnih detektiva nastavila je da raste i ispunjava potrebe javnosti (koje angažuju privatne detektive da rade na slučajevima kao što su neverstvo, prevara i istrage odbrane u krivičnom delu).

Istorija detektivske delatnosti u Srbiji

U Srbiji su osnovane prve detektivske agencije izmedju prvog i drugog svetskog rata, tada su se zvali biroi i zavodi koji su obavljali istražne poslove i poslove bezbednosti. U Beogradu je 1924. godine osnovan policijsko detektivski biro „Bezbednost“ koji se pored detektivske delatnosti bavio i obezbedjenjem.

Prva detektivski zavod koji se bavio korporativnom bezbednošću osnovan je 1928. godine u Beogradu pod nazivom „Kredit-inform, trgovački, obaveštajni i inkaso zavod“, zatim Obaveštajni zavod „Hermes“, a 1934. godine osnovan je i Zavod „Bezbednost“ Beograd. Po izbijanju 2. svetskog rata 1941. godine pomenuti biroi i zavodi prestali su sa obavljanjem delatnosti, a nakon rata i dolaska komunista na vlast od 1945. godine nije se više moglo baviti detektivskom delatnošću i privatnim obezbedjenjem.

Prvu detektivsku agenciju u Srbiji nakon pada komunističke vlasti i nakon raspada SFRJ 1993. godine, osnovao je čuveni policajac Miroslav Bižić – Bidža. Od ’90-ih godina nije postojala zakonska regulativa za detektivske poslove i poslove privatne bezbednosti, sve do 2013. godine kada je usvojen Zakon o detektivskoj delatnosti koji je počeo sa primanjivanjem 2016. godine. Uslovi za licenciranje, sa kriterijumima koje privatni detektiv mora da ispuni, takođe su regulisani u Srbiji od 2016. godine.